Umetnost sam zavoleo onog momenta kada sam osetio dosadu i sivilo zivota. Trebalo mi je 30 godina, pogrešno izabrane studije, pogrešna žena, pogrešan posao, pogrešni prijatelji...slikarstvo je bilo moje bekstvo od stvarnosti. Sergej je bio velika inspiracija da istrajem. Sećam se brojnih studenata vecinom mladjih od mene koji su se pripremali za prijemni na Likovnu Akademiju. Časovi su trajali po ceo dan. Jedni su dolazili drugi odlazili...na velikom šporetu napolju je uvek nesto krčkalo...Sergej je uvek bio na nogama, trčeci okolo od jednog studenta do drugog...Tako je bilo svaki dan. Od jutra do mraka. Bilo je organizovanih časova kada je Sergije objašnjavao crtež i sliku i demonstrirao tehniku rada, ali većinom je bilo " crtaj šta voliš a ja cu ti pomoci i reći ću ti sta je dobro a šta nije". Moje opredeljenje za umetnost mi je pomoglo, i ako nisam znao jezik, da se nastanim u Americi u vreme krize u našoj Jugi. Živeo sam i slikao u Dubrovniku sve do 1990 kada sam morao da napustim moj atelje i stan i sve u njemu. Jedan kofer i znanje su bili dovoljni da uspešno nastavim nikad dosadan život. Sta mozes da trazis više od toga?