Ok. Sve sam pročitala i sve videla! Sećanja su navrla i vratila me u atelje! U trenutku kada sam ostala bez mojih najmilijih a to su tata mama i muž iskrsnuo ja kao dobri duh iz lampe! Majušni starac sed izgrbljen! Po znaku Vodolija! Vazduh! Za decu kažu telo malo duša velika! On je bio baš to telo malo duša velika! Moj crno sivi svet iživot obojio je duginim bojama sa naglaskom na ljubičastu! Beskrajno hvala Profesoru Sergeju Jovanoviću što mi je vratio veru u život i što me je opismenio da likovno progovorim i meditiram u boji!

Naime sve je počelo kada sam mladjeg sina upisala u Školu slikanja u ateljeu profesora Sergeja Jovanovića u ulici Mire Popare na Banovom brdu! Pošto nisam smela ostavljati kući samog starijeg sina i njega sam kasnije priključila a da po tri četiri sata ne bih sedela u prazno u ateljeu prihvatih se i ja četke i boje.Aleksandar i Vladimir su se zaljubili i napustili atelje a ja sam ostala u grupi najstarijih učenika po godinama amatera , ljudi različitih profesija koji su bili jedinstveni u jednom a to je obojeni izražaj! Bila sam najmljadja i predstavljala sam se kao najmladji slikarsti referent našta se profesor uvek smejao! Zvao me je umesto Šaranovićka , Šargarepanovićka jer sam večno bila na nekim dijetama i grickala šargarepu! Grupa je dolazila uvek subotom ili nedeljom posle podne! Činili su je Herman Cirila, Ranko Šotra, Cica Milenković, Baruhović Jozef-Džon, Jovanovski Todor, Božilović Ana , Nikica Vešović! Donosili smo od kuće šta je ko imao a muški su bili zaduženi za piće a to je uglavnom bilo vino ! Nekada je bilo malo toga ali taj gutljav vina čiji ukus još osećam u ustima me je zagrevao jer u ateljeu je uvek bilo hladno a mi smo uvek bili čudno gladni! Kao kineska deca uvek pomalo gladni i uvek pomalo hladno! Profesor je često spavao na galeriji ili je kasnio odnekuda! Kada bi stigao ponudio bi nas sa svojom svemirskom rakijom i krenuo da kritikuje naše radove! U ateljeu je uvek bilo muzike sa raznih meridijana i ona nam je dopunjavala inspiraciju!

Jednom sam došla u atelje veoma tužna i uplakana! Sela sam leđima okrenuta galeriji na kojoj je profesor spavao i odmah krenula da radim! Mislila sam daće rad odagnati moju tugu, ali vraga! Boja se slivala sa papira kao da slika plače! Profesor je sa galerije uzviknuo : Šargarepanovićka prestani da plačeš! Bila sam u šoku od iznenadjenja! Tu takozvanu plači pičkastu sliku uzeo je moj dever! Inače tih devedesetih godina teško se nabavljao pribor za slikanje pa i papir! Setih se mojih tapeta posetno rau faze i donesoh u atelje nekoliko rolni tapeta! Sekli su svi koliko im je trebalo i rau faza se pokazala kao dobar papir za temperi i akvarel! Od tada profesor nas je zvao Tapetomani!

Atelje je uvek bio u kreativnom neredu ! Sve baš sve je bilo motiv za slikanje! Jednog dana mi žene odlučismo da ga dovedemo u red i da ga opermo te smo to i uradile! Kada je sve bilo gotovo nestrpljivo smo čekale da stigne profesor i da čujemo reči pohvale! Kada je stigao , veliko iznenadjenje! Pitao je ko je odgovoran za to što je uradjeno i ja jadna istrčah pred rudu uz reči Ana ja i Mikica i Cica ! Avaj to je izazvalo bujicu pogrda i naravno najviše ja podnesoh kao najmladja! Kako smo smele da skidamo paučinu i prašinu sa statua i mrtve prirode jer to čini odredjene senke koje mi slikamo! U tom trenutku zaista to nismo znale!

Ljubica Šaranović