Србија и Југославија одувек су имале велике и највеће уметнике а међу њима је било и врсних педагога. Али, ни они најпознатији и најцењенији, чији је утицај на токове наше уметности био снажан или још увек траје, ни све уметничке школе и академије, почев од Кутликове школе у Београду с краја прошлог века, пису имале толико ђака и студената колико их је прошло кроз атеље Сергеја Јовановића - 17.000. Податак који импресионира и збуњује и нема уметничке и културне историје код нас која би смела да га мимоиђе и занемари.

Сергејева школа - атеље или једноставно „Код Сергеја" истрајава у београдској култури готово пола века. У љој су се припремали за.упис на академије многи данашњи професори (Зоран Вуковић, Миле Гроздаиић, Зорица Јанковић, Соња Бриски, Данило Стојаповић) и истакнути сликари, да поменемо Јармилу Вешовић и рано преминулог Микија Борђевића. Међу полазницима Сергејевог атељеа било је признатих уметника без академског образовања у чијој слободној едукацији месеци проведени код Сергеја имају свој.удео. (Дринка Радовановић, Милоје Марковић и др.). Најбројнији су, ипак, они без професионалних амбиција, сликари „за своју душу", без чијег постојања у култури, култура би била сиромашна. И ја сам, сам као критичар, суочен са бригом својих пријатеља при упису њихове деце у академије, саветовао да их пошаљу који месец „Код Сергеја". Једаn скроман атеље на Бановом брду персонифицира, тако, институцију једнога човека.

Какве су биле околности, шта је био стварни разлог да се сликар са две академије, примењене и ликовне, узоран студент најбољих сликара и педагога које смо имали (Петар Добровић, Иван Табаковић, Мило Милуновић, Миленко Шербан, Недељко Гвозденовић и др.) још па самом почетку повуче из ликовног живота? Раних педесетих, када је у граду па Сени све кључало и главни град Француске оличавао уметиички цептар света, Јовановић је провео у школи Андре Лота једну школску годипу. Из Париза се тих годипа враћало покренуте енергије, једино је Сергеј Јовановић остао затворен у себи и нем, бар што се тиче јавности.

Одговор на постављено питање ја немам, нити су дискретни разговори које сам на ту тему водио са Јовановићем довели до неких објашњења. Само једанпут, 1984. год. излагао је на Октобарском салону, уз групне изложбе УЛУС-а по Србији и некадашњој Југославији и смотру акварела малог формата из предратног периода у „Галерији 73" пре неколико година, то је највредније у Јовановићевој излагачкој биографији. Све друго је остало или ће остати на маргини уметничких збивања.

Зашавши у осму деценију, да ли је стари мајстор сада спреман да покаже праву меру свога талента или бар део оног што је од њега остало?!

Већ сами називи слика, да цитирамо неке, „Мађарске игре", „Концерт за клавир и оркестар", „Фантастична симфонија", „Хероика", „Кнез Игор"... указују на музичко порекло облика. Мада је реч о двема уметностима, једној просторној а другој временској, обе су на сличан начин апстрактне. Сликарство оперише са три основне и три комплементарне боје, плус неутралне градације црно - белог, дакле са укупно седам основних елемената. Музичка лествица од које у музици све настаје састављена је од седам тонова.

Сергеја Јовановића нису надахњивале сензације природе већ музика Рахмањинова, Бетовена, Берлиоза, Листа, Бородина... Због тога је у његовим платнима-сликама све помирено и мелодично - у духу мелодиозних каденци у којима је згуснуто музичко осећање форме.

Ако је ико позван да укаже на „неправде", да подсети на појаве и вредности којима прети заборав, то су у првом реду историчари уметности и критичари.

Ја то овде, драги Сергеј - чиним са љубављу.

Зоран Маркуш