Kapoera (ili kapuera) je fantastična brazilska veština, u sunčanoj zoni izmedu plesa i borbe. Po jednima to je borba zamaskirana u ples, drugi tvrde obrnuto, a ima i drugih teorija. Suština je da je kapuera nešto što daje više od svake borilačke veštine i plesa, obuhvatajući sve pozitivne aspekte i jednog i drugog. kapuera je višeslojna veština koja omogucava svakom pojedincu da je shvati na svoj način. Ona je anti-asimilatorska i puna želje za slobodom, jer je nastala među robovima Brazila u periodu od XVII-XIX veka, što joj daje poseban istorijski pečat. Majstor kažu poetično da je pravi capoeirista čovek slomljenog srca, nasmejanog lica i sa radošću života u duši, koji poseduje dar da kad krene po zlu, brzo i čvrsto stane na noge. Puno je takvih izjava o kapueri koje doprinose njenoj humanosti i daju poseban "šmek" društvenom aspektu veštine. Opevana je u više od hiljadu pesama, priča, a njena pesma i pored zabrana, obezakonjenja, progona i zatvaranja istaknutih majstora - traje već skoro 400 godina.


Generalno gledano, kroz kapoeru se snaži volja, duh i telo, i dobar capoeirista uvek vidi izlaz iz svake situacije. Ona je nesumnjivo antistres lek za modernog čoveka, onaj koji deluje direktno i pomaže nam da se opustimo i lakše uhvatimo u koštac sa svakodnevicom, kakva god ona bila. Kapoerom se stiče snaga, kondicija, eksplozivnost, fleksibilnost, razvija se osećaj za ritam, koordinacija pokreta, poboljšavaju se refleksi, razmrdava se naš biološki “žiroskop”, kom su “originalna podešavanja” takva da je zemlja dole i koji često ne zna da odreaguje na vreme ako nam zemlja u nekom trenutku bude sa strane ili čak iznad glave, što je u kapueri jako često, te time dolazi do toga da svakom capoeiristi nezaštićen pad na zemlju postaje jedna od najređih stvari u životu.

Obično počinje tako što orkestar (bateria) počinje da svira instrumente, a jedan od učesnika počinje sa pesmom na portugalskom jeziku koju ostali prate u horu. Muzičari su locirani na “stopalu” kruga koji se zove Hoda (Roda-krug, port.). Hoda se sastoji od učesnika (capoeirista), a često i gostiju posmatrača, koji čuče, stoje ili sede, a postavljaju se levo i desno od baterie dok ne zatvore krug. Dva igrača dolaze do ispred instrumenata, odnosno do stopala hode (pe da roda) i odatle ulaze u krug, obično zvezdom (aú) ili nekom sličnom tehnikom. Po ulasku, dva igrača se nadmeću u igri koja se lepo može opisati kao “šah mišićima”, koristeći ceo raskošni repertoar kapuere koji uključuje mnoštvo udaraca, izbegavanja, različitih kretnji i akrobacija.


Igre mogu biti prijateljske, opuštene, ali kada se dvojica iskusnijih capoeirista sretnu, može da se zaigra i vrlo “opasan ples”. Muzika ima veliku ulogu u osećaju igre. Tip, brzina i jačina igre zavise od ritma koji se svira, ali ponekad i od reči pesme. Pesme se menjaju u zavisnosti od događaja u krugu i vrlo često “vođa” kruga (onaj koji organizuje Hodu), koristi stihove da upozori učesnike da bi nešto u igri ili samoj Hodi trebalo promeniti.
Zbog svoje specifičnosti i jedinstvenog audiovizuelnog doživljaja, duha slobode koji je prati, neverovatne lakoće kojom capoeiristi izvode pokrete koje mnogi smatraju vratolomnim, kapuera je stekla mnogo obožavalaca. Ona je ples. Ona je borba. Ona nije samo kombinacija gimnastike, plesa i borilačkih veština, već i muzike, kulture, istorije i mudrosti života.

U kapueri postoje stepeni koji su prikazani konopcima različitih boja. Ne postoje zvanična pravila kako i zašto se dobija sledeći stepen, sve je na proceni vašeg instruktora i odobrava se od strane vašeg Mestrea u kapueri, tako da odmah zaboravite na stres pripreme za neka egzotična i naporna polaganja. Naravno, ponekad dolazi do situacija da vidite da izuzetno visoki stepen kapuere radi tehnike lošije od nekog ko trenira mnogo kraće. Međutim pri gradiranju nisu bitne samo tehnike, već i poznavanje strategije, kretanja, muzike, istorije i tradicije kapuere.
Tako da capoeiristi uglavnom o pojasu razmišljaju kao o nečemu sto drži pantalone.
Evo liste stepena, da vidite koliko vrhova ima venac kapuera planina, ali pamtite - bitan je uspon, a ne vrh! A i posle najvišeg vrha, ima još mnogo, bar tako kažu Mestrei kapuere.